Connect with us

BiH

KOLUMNA VESNE PEŠIĆ: ‘Bojkot izbora u Srbiji kao moralna i strateška odluka’

Published

on


Naša javna sfera se već nekoliko meseci usijava oko izbornih uslova za predstojeće izbore na proleće iduće godine, a zatim i oko bojkota tih izbora kojim preti opozicija (pre svega SzS) zajedno sa građanima u protestu protiv diktature, ukoliko vlast ne obezbedi slobodne i poštene izbore kojih zapravo nema već 7 godina. U već usijanu atmosferu ubacili su se razgovori između vlasti i opozicije na temu izbornih uslova, do kojih je došlo na inicijativu i pod pokroviteljstvom Fondacije za otvoreno društvo, a na podstrek spoljašnjih faktora kojima je stalo do toga da opozicija odustane od bojkota i učestvuje na predstojećim izborima.

Razgovore sa opozicijom je prihvatio i Vučić, kao nevoljni ustupak koji je ranije s gnušanjem odbijao, a sada je pod pritiskom spolja i iznutra u to popuštanje ugradio i neke svoje interese. Ti razgovori su počeli i teku kilavio, jer su „pregovarači“ svesni njihove površnosti koja može dovesti do nekoliko kozmetičkih promena u izbornom procesu, ali neće otkloniti suštinu problema. Vučić neće odustati od svoje propagandne mašinerije koja svakodnevno radi punom parom, pa od nje neće odustati ni na predstojećim izborima. Ni „prava opozicija“ neće odustati od bojkota, jer je i ona postavila i ispisala svoje crvene linije.

Za popuštanje i započinjanje razgovora između vlasti i opozicije po svoj prilici su zaduženi EU i SAD, očekujući da će nakon Vučićeve pobede u punom legitimitetu on biti spreman da preseče „kosovski čvor“ priznanjem Kosova, u nekom aranžmanu koji bi mogao da progura u Skupštini i na referendumu, odnosno kroz procedure koje su potrebne za promenu Ustava. U tako rizičnoj situaciji Vučiću ne odgovara bojkot opozicije, a i generalno mu je stalo da sačuva svoj imidž u spoljnom svetu. Budući da ga čeka rešenje kosovskog problema, najvažnije mu je da u tom rizičnom procesu ostane na vlasti.

U još uvek nedefinisanom aranžmanu oko Kosova, pitanje demokratije nije zapisano u agendu spoljašnjih inicijatora razgovora, što mnoge naše demokrate brine i zbunjuje kada su u pitanju evropski uticaji. A tu zapravo nema više ničeg neobičnog, sem za one koji se još uvek nisu suočili sa novim globalnim trendovima. Tim „spoljnim faktorima“ periferni populistički diktatori baš i ne smetaju, ukoliko obave neke poslove koji su njima važni. I sve su manje gadljivi na takve lidere koji cvetaju širom sveta, a istina je i to da bar 300 Vučiću sličnih populista sedi u EU parlamentu, dok su već na vlasti slični populisti u SAD i Velikoj Britaniji, dok neki tek prete da će na vlast doći.

Glavno pitanje koje se iskristalisalo u opisanom metežu oko izbora zaslužuje dodatna razjašnjenja, koja se odnose na status izbornih uslova u široj društvenoj situaciji današnje Srbije. Ovakav pravac razmišljanja inicirala je Sofija Mandić koja je ustvrdila da se oko izbornih uslova ne mogu voditi nikakvi dogovori između vlasti i opozicije, jer u Srbiji postoje izborni zakoni i pravila koji se moraju primeniti, kao bilo koji drugi važeći zakoni. Budući da o važećim zakonima nema rasprave i dogovaranja, opozicija jedino može da vrši pritisak na vlast da se na predstojećim izborima poštuju postojeći zakoni.

Njen stav je savršeno ispravan, ali nas upućuje i na širu sliku u pozadini njenog stanovišta. Obe pozicije, njena opomena o primeni važećeg zakona, kao i opoziciono nastojanje oko demokratizacije izbornih uslova koje je Vučić degradirao – ne uzimaju u obzir realno postojeće stanje u Srbiji. Bilo da opozicija traži da se otklone neke faktičke radnje koje karakterišu Vučićeve izbore (o čemu dosta znamo i nije ih potrebno navoditi), bilo da se samo držimo postojećih zakona kako želi Sofija Mandić – to ni izbliza ne pokriva svakodnevno gaženje Ustava i zakona u Srbiji, što je zapravo modus operandi Vučićeve vlasti.

U tom širem kontekstu postavlja se pitanje zašto bi izborni zakoni bili pošteđeni u bezakonju u kome živimo. Zašto su se zahtevi opozicije sveli na izborne uslove u situaciji suspendovanja države, što se dramatično iskazalo rušenjem u Savamali i bilo nastavljeno drugim brojnim skandalima. Sociolog Ivan Živkov je s pravom pokrenuo pitanje mandata opozicije da svede svoje zahteve samo na izborne uslove u okruženju u kome su gotovo sve institucije mrtve (Logorska demokratija, Danas, 13. avgust 2019).

Opisujući detaljno stanje u Srbiji, u kojoj se sada govori samo o izbornim uslovima, on ga je slikovito nazvao „logorska demokratija“. U Srbiji postoje zakoni i Ustav, ali se naš realni život ne odvija u zakonski definisanom poretku, nego u nekom drugom „sistemu“, kojim upravlja faktička moć jednog čoveka i njegove družine. Država je ukradena od građana i u našem slučaju pretvorena u razbojničku bandu koju čine međusobno povezane kriminalne grupe sa svojim finansijskim interesima. Opis stanja nam je poznat, pa ne vidim šansu da se po zahtevima opozicije Vučić odrekne svojih tabloida, Pinka ili ekonomske zavisnosti glasača (masovni klijentelizam).

Zbog ovih sistemskih razloga, otpočeti razgovori između vlasti i opozicije, koje nijedna strana nije smela da odbije, izgledaju kao isprazno zamlaćivanje javnosti. I sam Vučić je iz svog ugla poručio da će „učiniti puno da bi se sa dnevnog reda skinula ova besmislena priča o izbornim uslovima“. Ona jeste besmislena, jer je Vučić za 7 godina svoje vladavine napravio pustinju od Srbije, iz koje dve trećine mladih planira da pobegne, jer u njoj nema budućnosti.

On i njegova vrhuška sistematski su pravili novu realnost koja sada dominira u svim oblastima društvenog života, i koja se naročito ogleda u malignoj i populističkoj podeli na Vučićev „krezubi narod“ kome i on tobože pripada, i neprijateljsku i lažnu elitu koja njega lično mrzi. Ovake političke i društvene podele gradile su se na šmitovskom shvatanju politike koja društvo politički deli na prijatelje i neprijatelje vlasti. Takvom podelom na nas i njih, na patriote i izdajnike opozicija je svedena na arhi neprijatelja lopovskog tipa koga treba uništiti. Što se zapravo i dogodilo, jer je slabašna i rascepkana opozicija delegitimisana kao državni neprijatelj.

Vučić i njegovi ljudi su takvu polarizaciju društva gradili na svim mestima na kojima se reč može čuti, a naročito u Skupštini gde je protiv opozicije i „prethodnika“ otvoren rat do istrebljenja. Papagajskim ponavljanjem istog teksta, ostrašćeno, poganim jezikom i lažima vladajuća većina je napadala petooktobarske vlasti optužbama da su do daske uništile i opljačkale Srbiju. I dovele ekonomiju do uništenja, a narod do prosjačkog štapa.

Vučić i njegovi ljudi su spasioci Srbije, jer su zalaganjem i poštenjem od propale Srbije napravili ekonomskog lidera u regionu, a i u Evropi, sa najvećim BDP-om u istoriji i nezabeleženo visokim platama i penzijama.Tako je prvi put u istoriji Srbija zvanično zaplovila u zlatno doba. Ove ordinarne laži o uspešnoj „naprednjačkoj ekonomiji“, koja je mnogo uspešnija od „dosmanlijskih vlada“ detaljno je podacima opovrgao profesor ekonomije Milojko Arsić, pokazujući da su sve postoktobarske vlasti (i Koštuničina i Cvetkovićeva vlada) bile ekonomski uspešnije od Vučićevih (NIN, 1. avgust 2019).

Podela na nas koji su spasioci Srbije (Vučićevi neoradikali), i one (dosovci i „žuti lopovi“) koji su je bezdušno uništili i pokrali, glavna je sistemska laž u besomučnoj propagandi na kojoj parazitira i opstaje Vučićev režim (videti Teofil Pančić, Vreme, 9. avgust 2019). Iza te laži se pomno krije istina da je upravo u devedesetim godinama, za vreme Miloševićeve i radikalske vlasti u kojoj se isticao Aleksandar Vučić, Srbija uništena do takvih razmera da se još nije oporavila. Na toj glavnoj laži i skrivanju istine o ulozi Aleksandra Vučića koji je svojim obesnim nacionalizmom naneo ogromnu štetu Srbiji, opozicija bi mogla da gradi i formuliše svoju alternativu lažljivoj vlasti i njenom malignom i ekspanzionističkom nacionalizmu koji je tipičan za Vučića. Što se vidi i po tome što se on i dalje svađa sa svim državama u regionu.

Ovom poslednjom regresijom Srbija se uključila u globalne populističke, antidemokratske, konzervativne, profašističke i alt-right trendove koji su zapljusnuli SAD, Veliku Britaniju i neke članice Evropske unije. Rečeno Žižekovim rečnikom, to su politike koje se zasnivaju na ultimativnom neprijateljstvu velikog Drugog, koje pobuna i kritika samo dalje hrane, što blokira izlaz iz takvih sistema. Što više kritikuješ, takav sistem dobija više zamaha i produžava mu se opstanak. Oni bez neprijatelja venu, pa otuda ideja da kritičari uzurpatora ostave bez te hrane kako bi samog sebe urušio. Budući da ovakve režime stvaraju i održavaju ekstra bogate oligarhije koje se nisu promenile, a nisu ni kažnjene za krah i pucanje naduvanog balona 2008, za sada nema naznaka da su rešenja na vidiku.

Budući da je naša opozicija izlaz našla u bojkotu izbora koji ima moralni i simbolični značaj, ona ne treba da se troši u nekakvoj anti-izbornoj kampanji. Takva kampanja neće biti uspešna, zato što legitimnost izbora ne zavisi od broja ljudi izašlih na birališta. Pritom, ako znamo da opozicija može da pridobije najviše 20 posto birača, i da učini da približno isti postotak građana prihvati bojkot, njoj bi najpametnije bilo da se posveti aktiviranju svojih potencijala koji nisu mali i da unutar sebe otvori debate koje će pronaći rešenje za naduvane populističke vlasti.

قالب وردپرس

Advertisement
Loading...
Click to comment

You must be logged in to post a comment Login

Leave a Reply

Advertisement
Advertisement
Loading...

Pridružite se!

Izdvajamo